Za Veljka Popovića, srednjeg beka Partizan AdmiralBet-a, 2024. godina bila je nezaboravna. Trenuci koje će pamtiti celog života svakako su prvi trofej u karijeri i rođenje ćerke Đurđe, koja je na svet došla u novembru mesecu. Pored toga, rukometaš koji je u Partizan došao kao 21-godišnjak, produžio je ugovor sa klubom do 2026. godine, sa željom da u crno-belom dresu nastavi da niže uspehe.
Tokom poslednje trenažne nedelje u ovoj godini, igrači su na jednom treningu izvlačili papiriće i dobili zadatak da osobi koju su izvukli kupe simboličan novogodišnji poklon. Poslednje okupljanje pred odlazak na pauzu proteklo je u prazničnoj atmosferi, a Popović je od Mladena Šotića na poklon dobio knjigu Petera Handkea ,,Golmanov strah od penala”.
Nije slučajno Šotić odabrao baš ovaj naslov. Upravo je Popović postigao gol iz odlučujućeg sedmerca u finalu Kupa prof. dr Branislav Pokrajac u aprilu ove godine i doneo Partizanu trofej na koji se čekalo 11 godina.
– Tokom cele utakmice sam se osećao sigurno. Nijedan meč nisam bio toliko siguran u sebe, imao sam osećaj da ćemo dobiti finale. Trener Đorđe Ćirković je pre izvođenja penala išao redom i govorio ko će šutirati prvi, ko drugi… Došao je do mene i rekao da ću ja izvesti poslednji sedmerac. Video je da mi je sve išlo od ruke, verovao je u mene i ostalo je istorija – istakao je srednji bek crno-belih prisećajući se prvog trofeja u karijeri.
Utakmica kakva dugo nije viđena u srpskom rukometu – uzbudljiva, napeta, puna preokreta. Prekid, produžeci, penali i, najvažnije, pehar u rukama Partizanovih rukometaša. Sećanja su i dalje sveža, toliko da se pamte i umor, bolovi, grčevi.
– Meni je taj prekid možda i prijao. Imali smo kratku rotaciju, 6-7 igrača je imalo jako veliku minutažu i nama je taj predah značio. Bili smo toliko umorni i istrošeni, da nismo više znali šta nas boli. Poslednja tri minuta produžetaka su počeli da me hvataju grčevi, nisam mogao da hodam. Hvala Bogu što se sve dobro završilo. Imali smo sreće, ali i to mora da se zasluži.
Imala je Vojvodina sedmerac na isteku produžetaka za odbranu trofeja, ali je golman Nemanja Marjanović odbranio šut Vukašina Vorkapića.
– Kada je dosuđen taj penal bili smo razočarani. U momentu kada je Uroš Kojadinović sprečio da lopta završi u golu, a sudija pokazao na kazneni udarac, ja sam se bacio na teren, bio sam u neverici. Možda i jeste bio penal, neki kažu da jeste, neki da nije, ali kada je Nemanja odbranio svi smo bili srećni.
U penal završnici promašio je Baris Puhovski, dok su svi Partizanovi izvođači bili precizni. Popović je sa velikim samopouzdanjem nadmudrio bivšeg saigrača Andreja Trnavca i doneo Partizanu trofej Kupa. Od tog dana karte u srpskom rukometu su se promešale, a Vojvodina konačno dobila konkurenciju u borbi za pobednička postolja.
– Mislim da je baš osvajanje Kupa podstaklo upravu i sve nas u klubu da ambicije u ovoj sezoni budu veće. Bolji je tim, veći roster i pokazali smo u domaćem prvenstvu da smo ozbiljan kandidat za titulu. Taj rivalitet sa Vojvodinom je tri puta veći nego derbi protiv Crvene zvezde. Ulog je veliki, Novosađani poslednjih 11 godina nisu imali konkurenciju u Super rukometnoj ligi, već su se svake godine prošetali kroz prvenstvo, osvajali titule bez poraza. Mi smo sa njima skoro svaki put bili u egalu 45 minuta, a onda nas u poslednjih 15 slome iskustvom i kvalitetom. Sada su se uloge zamenile, u obe ligaške utakmice smo mi slavili, igrali jako dobro i potvrdili prvo mesto na tabeli – istakao je srednji bek Partizan AdmiralBet-a.
Pored plasmana u osminu finala Evrokupa i činjenice da je tim Đorđa Ćirkovića jedini sa maksimalnim učinkom u domaćem prvenstvu (13 pobeda iz isto toliko utakmica), raduje što su tribine na Banjici sve popunjenije i što je rukometna publika prepoznala Partizanov rast i ambicije u ovoj sezoni.
– Klub raste na svim poljima i ujedinjuje nas želja da Partizan bude najbolji, kako na terenu, tako i u svemu što prati sport sa strane, a posebno u marketingu. Mislim da je svest o rukometu u Srbiji značajno porasla u ovoj godini zbog onoga što je Partizan postigao osvajanjem trofeja i u sferi marketinga. Promocija tima u Savanovi je nešto što nismo skoro videli u našem sportu, ali Partizan je brend, u to smo se uverili i na evropskim gostovanjima. Navijače širom sveta povezuje ljubav prema klubu i mnogo nam znači njihova podrška. Videti na Banjici naše navijače i one prave ljubitelje rukometa, koji poznaju igru, osećaju trenutak i bodre nas bez obzira na to koji je rezultat na semaforu – to je pravi vetar u leđa.
Od ovog leta porodica Popović živi u stanu pored pivotmena Ivana Mićića. Saigrači na terenu, sjajni prijatelji van njega, a sada i prve komšije.
– Mićko i ja smo sada vrata do vrata. On je moj prvi i najbolji komšija i sigurno najbolji drugar iz sveta rukometa. Njega ne možeš da ne voliš, stvarno je dečko za primer u svemu. Sada kada smo i komšije, nije nam strano da pozovemo jedan drugog, da se pomažemo, pa makar ono: ,,Komšo, zafalilo mi pavlake za kuvanje. Da nemaš možda?” – uz osmeh priča novopečeni tata.
Ćerka Đurđa došla je na svet kao najepši životni trofej i najbolji poklon u 2024. godini.
– Trenutak kada sam prvi put uzeo ćerku u naručje je nešto što ne može da se opiše, već mora čovek da doživi. Neverovatan osećaj. Mislim da me je uloga oca učvrstila, i kao ličnost, i kao sportistu. Supruga i ja smo mladi i vrlo opušteni, super se snalazimo u ulozi roditelja, a naročito ona kao majka. Nismo u grču ili u nekom strahu da li sve radimo kako treba, a kako sada u klubu nekoliko nas ima bebe, međusobno se savetujemo. Ja sam zvao Luku Arsenića kad imamo neku dilemu, sada mene zove Nemanja Ratković, koji je nedavno postao tata. Uglavnom razmenjujemo iskustva i savete oko grčeva.
A za 2025. godinu Veljko Popović ima skromne želje.
– Poželeo bih svima zdravlje i sreću, to je najvažnije. Iskoristio bih priliku da čestitam novogodišnje i božićne praznike svim našim navijačima. Nadam se da ćemo se u 2025. godini radovati uspesima i trofejima.
Foto: Maja Nastić
